ProZ.com translation contests »
1st Annual ProZ.com Translation Contest: "Awakening" » English to Serbian » Entry by Sanja Mihailovic

Source text in English

Translation by Sanja Mihailovic (#6637) — Winner

Heathrow Airport is one of the few places in England you can be sure of seeing a gun. These guns are carried by policemen in short-sleeved shirts and black flak-jackets, alert for terrorists about to blow up Tie-Rack. They are unlikely to confront me directly, but if they do I shall tell them the truth. I shall state my business. I’m planning to stop at Heathrow Airport until I see someone I know. (...)

Astonishingly, I wait for thirty-nine minutes and don’t see one person I know. Not one, and no-one knows me. I’m as anonymous as the drivers with their universal name-cards (some surnames I know), except the drivers are better dressed. Since the kids, whatever I wear looks like pyjamas. Coats, shirts, T-shirts, jeans, suits; like slept-in pyjamas. (...)

I hear myself thinking about all the people I know who have let me down by not leaving early on a Tuesday morning for glamorous European destinations. My former colleagues from the insurance office must still be stuck at their desks, like I always said they would be, when I was stuck there too, wasting my time and unable to settle while Ally moved steadily onward, getting her PhD and her first research fellowship at Reading University, her first promotion.

Our more recent grown-up friends, who have serious jobs and who therefore I half expect to be seeing any moment now, tell me that home-making is a perfectly decent occupation for a man, courageous even, yes, manly to stay at home with the kids. These friends of ours are primarily Ally’s friends. I don’t seem to know anyone anymore, and away from the children and the overhead planes, hearing myself think, I hear the thoughts of a whinger. This is not what I had been hoping to hear.

I start crying, not grimacing or sobbing, just big silent tears rolling down my cheeks. I don’t want anyone I know to see me crying, because I’m not the kind of person who cracks up at Heathrow airport some nothing Tuesday morning. I manage our house impeccably, like a business. It’s a serious job. I have spreadsheets to monitor the hoover-bag situation and colour-coded print-outs about the ethical consequences of nappies. I am not myself this morning. I don’t know who I am.
Аеродром Хитроу је једно од неколико места у Енглеској на којем ћете засигурно видети пиштољ. Пиштоље носе полицајци у кошуљама са кратким рукавима и црним панцирним прслуцима, пажљиво мотрећи у потрази за терористима који се спремају да продавницу „Tie-Rack“ дигну у ваздух. Мало је вероватно да ће се директно суочити са мном, а ако то и учине, рећи ћу им истину. Објаснићу им своја посла. Планирам да се задржим на аеродрому Хитроу док не видим некога кога познајем. (…)

Изненађујуће, чекам тридесет и девет минута и не видим ниједну особу коју познајем. Ниједну, нити ико познаје мене. Анониман сам колико и возачи са својим универзалним картицама са именом (нека презимена су ми позната), осим што су возачи боље обучени. Још од када сам био дете, све што носим личи на пиџаму: капути, кошуље, мајице, џинс, одела – и то на изгужвану пиџаму. (…)

Чујем себе како размишљам о свим људима које познајем и који су ме изневерили, јер у уторак рано ујутро нису кренули према гламурозним одредиштима у Европи. Моје бивше колеге из осигуравајућег друштва вероватно и даље не могу да се одвоје од својих столова од посла, као што сам увек и говорио да ће бити док сам и сам тамо радио, траћећи своје време, неспособан да се скрасим, док је Ели постојано напредовала до свог звања доктора наука и своје прве истраживачке стипендије на Универзитету Рединг, до свог првог унапређења.

Наши недавно стечени одрасли пријатељи који имају озбиљна запослења и које стога делимично очекујем да ћу сада видети сваког тренутка, говоре ми да је вођење домаћинства савршено пристојно занимање за мушкарца, чак и смело – да, мушки је остати код куће са децом. Ти наши пријатељи су превасходно Елини пријатељи. Изгледа као да више никога и не познајем, а даље од деце и од авиона који прелећу изнад глава, слушам себе како размишљам и чујем мисли зановетања. То није нешто што сам се надао да ћу чути.

Почињем да плачем, без гримасе или стењања, само ми се велике, нечујне сузе котрљају низ образе. Не желим да ме било ко кога знам види да плачем, јер ја нисам тип човека који се сломи на аеродрому Хитроу неког безначајног уторка ујутро. Беспрекорно водим наш дом, као фирму. То је озбиљан посао. Имам табеларне прегледе за праћење стања кесе усисивача и бојама означене одштампане материјале о етичким последицама пелена. Јутрос нисам сасвим свој. Не знам ко сам.